Emocionalna inteligencija je pojam koji sve češće čujemo i to najpre u knjigama i emisijama o psihologiji i roditeljstvu. Na svakom koraku se ističe koliko je ona važna za razvijanje socijalnih veština i da na njen razvoj kod deteta treba posebno obratiti pažnju. Međutim, kako je generacija današnjih roditelja odrastala u periodu kada ovaj pojam nije postojao ili nije bio toliko poznat, često dolaze u zabludu slušajući savete za razvoj svog deteta i onda, iz najbolje namere, prave greške, tako što najčešće previše štite svoje dete.
Šta je emocionalna inteligencija?
Prema definiciji u psihologiji emocionalna inteligencija je sposobnost pojedinca da prati, prepozna i razume svoja i osećanja osoba u njegovoj blizini. Nju koristimo u svakodnevnom životu kao vodič za razmišljanje i ponašanje i u odnosu sa drugim ljudima. Treba naglasiti da EQ i IQ nisu ista vrsta inteligencije i da su zapravo dijametralno suprotne. Dok se jedno koristi za razvoj kognitivnih sposobnosti, logičko razmišljanje, za postizanje uspeha u akademskom smislu, emocionalna inteligencija nam služi u svakodnevnom odnosu sa drugim ljudima.
Emocionalna inteligencija se sastoji iz pet aspekata: samosvesti, samoregulacije, socijalnih veština, empatije i motivacije.
Zbog čega je bitna emocionalna inteligencija?
U modernom svetu više nije dovoljno da pojedinac ima odlične akademske sposobnosti kako bi imao odličan posao i bio uspešan u njemu. Sve više firmi pri zapošljavanju testira EQ kandidata. Razlog za to je što se smatra da razvijena emocionalna inteligencija kod pojedinaca pokazuje da će isti biti timski igrač, da će imati unutrašnju motivaciju kao i to da će u nekom trenutku preuzeti liderstvo.
Osim u poslovnom svetu, razvijen EQ nam omogućava da stvorimo trajne i jake veze sa drugim ljudima, da imamo stabilne brakove i čvrsta prijateljstva koja traju godinama. Prosto osobe koje imaju razvijen EQ imaju veću samosvest i samopouzdanje.
Kako se razvija emocionalna inteligencija kod dece?
Razvoj emocionalne inteligencije kod deteta počinje u najranijem uzrastu. Poznato je da mala deca imaju tantrume zbog toga što ne mogu da razumeju svoja osećanja. Glavna uloga roditelja u tim trenucima je da prepoznaju i verbalizuju osećanja deteta. Na primer, ako dete plače jer nije dobilo neku igračku roditelj će reći: „Ljut si jer nisi dobio igračku.“ Na taj način učite dete da prepozna svoja osećanja i da kontroliše stres. Osim toga, poznato je da su deca ogledalo svojih roditelja, odnosno da najviše uče posmatranjem. Zbog toga je potrebno da i roditelji izražavaju svoje emocije i da ih verbalizuju. Kada mama ili tata kažu da su ljuti ili srećni zbog nečeg detetu to beskajno znači. Podrazumeva se i pokazivanje i verbalizacija ljubavi, dakle roditelji treba da nauče dete da kaže „volim te“.
Emocionalna inteligencija kod deteta se razvija i time što se uči da preuzme odgovornost za svoje postupke. Naravno, to znači da i roditelji moraju da se ponašaju upravo tako.
Za razvoj emocionalne inteligencije deteta neophodno je da mu postavite granice. Kako bi dete naučilo da se nosi sa frustracijama mora nekada da čuje i reč „ne“ kako bi moglo da se pravilno razvija.
Deca se od najranijeg detinjstva uče odgovornosti tako što se uče da brinu sama o sebi i uključuju se u kućne poslove. Na primer, roditelj može pre polaska u vrtić da pita dete šta mu je sve potrebno kako bi izašlo iz kuće (kapa, šal, rukavice, ranac) i navede ih na pravilne odgovore. Osim toga, deca treba da se uključe u kućne poslove, da im zadatak bude da pokupe igračke ili da pomažu mami i tati u nekim svakodnevnim aktivnostima.
Leave A Comment