Sve do kraja 19. veka jedino poznato zavarivanje je bilo kovačko, kada su kovači spajali gvožđe i čelik grejanjem i udaranjem čekića. Prvi poznati aparati za varenje su se razvili u 20. veku i otvorili su put mnogim procesima zavarivanja. Među najčešćim je postalo ručno elektrolučno zavarivanje. Daleka istorija zavarivanja počinje još u bronzano doba, a razvijalo se na Bliskom istoku kao sastavni deo veština kovača, zlatara, livača oruđa, građevinara. Danas se zavarivanje može obavljati u radionici, na otvorenom prostoru, u vodi, pa čak i u svemiru.
Poznato je da je zavarivanje proces spajanja dva ili više metalna dela istog ili sličnog hemijskog sastava. Spajanjem uz pomoć različitih aparata varenja, stvara se nerazdvojiva veza i to dejstvom toplote uz dodavanje ili ne dodatnog materijala uz primenu pritiska. Zagrevanje se vrši do potrebne temperature pri kojoj konkretan metal prelazi iz čvrstog u tečno stanje.
Zavarivanje je bitan i neophodan proces, ne slutimo koliko je bitno spajanje metalnih delova do finalnog proizvoda! U procesu rada, aparatima za varenje isključivo moraju rukovati obučena i školovana lica, a posebno dolaze do izražaja oni ljudi koji su po prirodi pedantni i strpljivi. Za neki zavar, koji nama ne deluje ništa posebno, oni utroše sate i sate rada. Profesionalci su ti koji mogu da donesu odluku kojom metodom i kojim aparatima za varenje se mora nešto variti. A i među njima ima podele oko omiljenih i često korišćenih aparata za varenje, kao i metoda.
KOJE METODE SU NAJČEŠĆE
Ručno elektrolučno zavarivanje tzv. REL obloženom elektrodom najčešće je korišćen postupak pri čemu se električnom strujom pokrene električni luk između materijala i potrošnih elektroda. Elektroda je prateći i potrošni materijal za stvaranje zavara, a postupak je vrlo raznovrstan sa relativno jeftinom opremom, tako da se koristi u radionicama, ali i na gradilištima. Nedostatak ove metode je spor proces, budući da se elektrode moraju stalno menjati, kao i to da je ovaj postupak ograničen samo na čelične proizvode.
Druga metoda zavarivanja je gasno zavarivanje i spada u grupu zavarivanja topljenjem, jer se osnovni materijal topi plamenom nastalim izgaranjem acetilena, propana, butana ili vodonika. Ovo plinsko zavarivanje je vrlo zastarelo i gotovo se ne koristi – uz modernizaciju aparata za varenje ( bez obzira što je ceo proces brz, jeftine opreme). Razlog tome je što su ovi aparati za varenje opasni za rad, lako zapaljivi i vrlo eksplozivni.
Modernije metode su – tačkasto elektrootporno zavarivanje, bradavičasto elektrootporno zavarivanje, šavno elektrootporno zavarivanje, elektroindukcijsko zavarivanje, difuzijsko, zavarivanje trenjem, hladno zavarivanje, zavarivanje pritiskom i drugo. Za svaku različitu metodu različiti su i aparati za varenje!
Elektrootporno zavarivanje je zavarivanje strujom korišćenjem pritiska i toplote. Postoji velika prednost ovog postupka pošto je brz, čist i bez dodatnog utroška nekog materijala. Zbog toga se dosta koristi u industriji automobila, vazduhoplova, koloseka, kao i u nuklearnoj i ratnoj tehnici. Vojna industrija, građevinarstvo, prehrambena industrija kao i industrija bele tehnike koriste ovu metodu spajanja tankih limova, najviše do 6 mm. Elektrootporno zavarivanje posebnim aparatima za varenje je zgodno za procese masovne proizvodnje, uz mogućnost jednostavnog mehanizovanja i robotizovanja.
Leave A Comment